Opstipacija kod pasa (zatvor) predstavlja nagomilanost crevnog sadržaja u crevima uz nemogućnost, ili otežanu defekaciju (pražnjenje). Mnogi su faktori koji dovode do ovog problema. Na prvom mestu je nepravilna ishrane – progutane kosti, dlaka, strani predmeti, ishrana siromašna vlaknima, manjak unosa tečnosti… Manjak fizičke aktivnosti doprinosi smanjenoj peristaltici (pokretima creva), što doprinosi dužem zadržavanju sadržaja u crevima, kao i određene traume, zapetljanja creva itd.
Mnogi vlasnici hrane svoje kućne ljubimce ostacima hrane, smatrajući da je to najbolja hrana za njih. Među tim ostacima preovladavaju kosti, jer smatraju da su kosti poslastica za psa. Zapravo kosti nemaju nikakvu hranljivu vrednst i mogu da naprave samo probleme. To ćemo vam predočiti iz jednog našeg skorijeg slučaja, koji se posle par dana završio, na sreću, bez hirurške intervencije.
Baš u periodu novogodišnjih praznika, kada najčešće psi i jedu razne ostatke od bogate trpeze, došao nam je pacijent po imenu Eni. U pitanju je ženka zlatnog retrivera, stara 10 godina. Eni nas dobro poznaje, jer smo se prethodno družili kada je jednom prilikom posekla šapu, i jednog leta kada je obolela od erlihioze. Sve pređašnje terapije su se završile u najboljem redu, a sada je pred nama bio novi izazov. Enin vlasnik je primetio da je već dva dana potištena, da ne jede, uz povremeno povraćanje i minimalnu količinu stolice kašaste konzistencije prilikom vršenja nužde. Krvna slika kao i ključni biohemijski parametri krvi nisu pokazivali nikakva značajnija odstupanja, dok smo prilikom pregleda zapazili napetost abdomena. Vlasnik je priznao da je Eni tokom čitavog života relativno često jela kosti, tako da ni to nije bio izuzetak u toku praznika. Na osnovu pregleda i nalaza smo pretpostavili da je u pitanju opstipacija, ali je ta sumnja definitivno potvrđena RTG snimkom.
Kod opstipacija nema puno razmišljanja, ona se rešava na dva načina. Ili se operativnim putem vade strana tela iz creva, ili se klistiranjem, i uz upotrebu određenih lekova, sadržaj u crevima razmekšava i podstiče se njegovo izbacivanje prirodnim putem. Uvek prvo pokušavamo sa manje invazivnim metodama, ukoliko za to postoji šansa. S obzirom na količinu kostiju u debelom crevu, apsolutno smo mogli odmah da se odlučimo i za operativni zahvat, ali to bi podrazumevalo dug postoperativni tretman, veći finansijski izdatak po vlasnika, i što je najvažnije, veći rizik po životinju.
Nakon 2 dana klistiranja, urađen je ponovni RTG snimak, na osnovu kojeg smo zapazili da smo uspeli odstraniti dobar deo sadržaja iz creva, dok je onaj deo sadržaja što je ostao unutra nastavio da biva potisnut ka analnom otvoru, tako da smo odlučili da nastavimo na isti način. Da se razumemo, klistiranje nije nimalo prijatan posao, ni po veterinara, ni po vlasnika, ni po psa, ali ako je za dobrobit životinje u svakom smislu potrebno zasukati rukave i malo se isprljati, pa šta sad… Nakon ukupno 4 dana klistiranja, terapija, izvlačenja sadržaja iz creva malo po malo, uspeli smo da izvadimo i poslednje parčence kosti koje nam je pravilo problem, i Eni je istog dana živnula.
Na kraju se ispostavilo da nas je naša odluka da neoperativnim putem rešavamo ovaj problem koštala mnogo više vremena, ali i živaca, nego što bi to bio slučaj da smo se odlučili za operaciju, ali s obzirom da su nam sigurnost životinje i njena dobrobit bili na prvom mestu, nije nam žao, jer je rezultat ispao savršen.
Što se Eninih vlasnika tiče, oni su iz prve ruke iskusili kakve probleme neadekvatna ishrana može da napravi kod psa, i Eni je od tada na novom režimu ishrane, u kojem nema mesta kostima.
